FOTOGRAFIJOM KROZ PREDELE

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: JELENA KASAVICA

FOTOGRAFIJE: JELENA KASAVICA

JELENA KASAVICA, ROĐENA U BEOGRADU, ŽIVI U LEPOM, RAVNOM SREMU. DIPLOMI­RANI JE INŽENJER ARHITEKTURE, A TRE­NUTNO I STUDENT ZAVRŠNE GODINE MA­STER STUDIJA FOTOGRAFIJE NA NOVOJ AKADEMIJI UMETNOSTI. U SLOBODNO VREME PRAKTIKUJE JOGU, HRANI DUH I RADOZNALOST PUTOVANJIMA DO DALEKIH DESTINACIJA, AKTIVAN JE ČLAN AMATER­SKOG FOTOGRAFSKOG UDRUŽENJA FABRI­KA FOTOGRAFA.

KADA SE RODILA LJUBAV PREMA FOTOGRAFIJI I KAKO SI ODLUČILA DA IDEŠ NA MASTER STUDIJE?

Fotografija i ja družimo se od malih nogu. Se­ćam se, tata je imao svoju aparaturu za izra­du fotografija, pa smo zajedno stvarali magiju. Ozbiljniji korak napravila sam kupovinom svog prvog DSLR aparata pre više od 15 godina. Na­kon toga sam mnogo fotografisala i učila. Pri­ključila sam se i Fabrici Fotografa, udruženju strastvenih amatera, gde sam opet proširila svoje znanje, ali i iskustvo.

Ipak, bilo mi je potrebno da sve što sam godi­nama vredno učila uobličim kroz akademske studije. Iako sam sve vreme studija radila puno radno vreme kao arhitekta, nikada nisam dove­la u pitanje odluku da studiram. Svaki dan posle posla prirodno se produžavao na Akademiji, a vikendi su bili rezervisani za rad. I što sam više ja radila, to su profesori više radili sa mnom! Ta sinergija mi je davala snagu.

Danas kada spremam završnu master izlož­bu radim to iz polja ljubavi i svesna sam da je ovo divan način da obeležim prethodno i širom otvorim sva nova poglavlja!

TE GODINE KADA SI UPISALA MASTER STUDIJE BILA SI JEDINI STUDENT. SVA PREDAVANJA SI IMALA JE­DAN NA JEDAN SA PROFESORIMA. MISLIM DA JE TO FENOMENALNO.

I u pravu si! Kada sam studirala arhitekturu, ovde u Beogradu, bilo nas je 500. Na Akademiji sam bila jedini student koji je te godine upisao master fotografije i sve mi je bilo čudno. Biti je­dini nosi veliku odgovornost. Sve je zavisilo od mene. Ukoliko, na primer, ne donesem fotogra­fije koje sam napravila tokom vikenda, niko ih drugi neće doneti. Ako ne dođem na čas, tog časa neće biti.

Sa druge strane, profesori su odmah prepozna­li moju želju za znanjem i nesebično ga delili sa mnom. Ni jedno naše predavanje nije ima­lo vremensko ograničenje. Dešavalo se da po više sati razmatramo i analiziramo radove fo­tografa, potom nastavimo sa analizom mojih fotografija i to potraje. Iako ja ujutru moram na posao, iako sigurno ni profesorima nije posao da sede po više sati sa mnom, nikome nije bilo teško.

DIPLOMSKA IZLOŽBA IMA NAZIV „POSMATRANJE DOLAZI PRE REČI – SRBIJA“. NA ŠTA SI STAVILA AKCENAT I ŠTA MOŽEMO DA VIDIMO NA TVOJIM FO­TOGRAFIJAMA?

Malo je nedostajalo da rad nazovem Zašto je lepo vreme vikendom od odlučujuće važnosti za sreću. Sve vreme koje mi je ostajalo od po­sla i škole, dakle vikende, protekle dve godine posvetila sam izradi ovog projekta. Kada sam uspevala da spojim nekoliko neradnih dana, putovala sam dublje po Srbiji, ili sam obilazila okolna naselja. Bilo je sasvim logično da završ­ni master rad prikaže upravo rezultat tih istra­živanja.

Ipak, samo vreme nastanka, kao i lokacija na kojoj su nastale fotografije, nije od važnosti za značenje fotografija. Nastojim da kao fotograf u ovoj seriji o iskustvu života, o svetu oko sebe, pokažem šta je to za njega značajno i suštinski neprolazno u kom god vremenu i u kojoj god dimenziji da se nalazimo. Prizori poput novog života, putovanja, konzumentskog društva, pa i puke zabave, svedočanstvo su poimanja sve­ta oko nas. U centar pažnje postavljeno je sve ono što čini život u tom jednom zamrznutom trenutku u vremenu i prostoru.

Projekat je istovremeno lokalni, svačiji, ali i pri­vatan, intimni. Čine ga fotografije zgrada, pri­jatelja, kuća, reka, trgova i muzeja, podzemnih železničkih stanica, svatova… Predstavlja neku vrstu dnevnika našeg života. Sva univerzalnost prostora, događaja i ljudi prikazana je kroz lični doživljaj, iz prvog lica jednine.

Ali, ‘jednostavnost ovih fotografija nije tako jed­nostavna’. (William Eggleston – Guide by John S, str. 11) Bez pretencioznosti da postavlja krupna filozofska pitanja suštine života, serija opisuje ono što se zove životom, a događa se svuda oko nas. Posmatrača može da zbuni ne­dostatak uočljive povezanosti između radova. Nit koja ih veže je upravo raznolikost koju nose.

ŠTA SE PODRAZUMEVA POD UMETNIČKOM FOTOGRA­FIJOM?

To je izuzetno kompleksno pitanje. Prvi čas master studija profesor Milan Aleksić počeo je predavanjem o ovoj temi. Ispostavilo se da ja­sna linija ne postoji.

Danas je, čini se više nego ikada, fotografija za­visna od tržišta. S obzirom na to da finansije diktiraju razvoj, kvalitet komercijalne fotografi­je određuje se prema smernicama konzument­ske kulture. U okviru takve fotografije jasno se prepoznaju maniri obrade koji su dopadljivi i koji garantuju uspešan plasman proizvoda.

Sa druge strane, umetnička fotografija pravi ve­liki otklon od takvog pristupa i možda i pretera­no inatno stremi konceptualnim sinergijama sa drugim granama umetnosti. Sveopšta šareno­likost može da zbuni posmatrača, ali umetnika mora da ohrabri i da mu vetar u leđa. Sve što se činilo nedozvoljeno, ako je toga u umetnosti ikada i bilo, sve što je bilo besmisleno ili bespo­trebno, baš sve, sada je opcija.

KOJI SU TVOJI SLEDEĆI PROJEKTI?

Pre dva meseca imala sam priliku da boravim u istočnoj Srbiji. Obišla sam tada više od 15 sela, upijala prirodne lepote i razgovarala sa pone­kim čovekom koga sam tamo zatekla. Fotogra­fije koje sam napravila povele su me u projekat o nestajanju, fenomenu koji stavlja katanac na kuće od blata i prepušta ih prirodi. O nestajanju porodice, korena, naseobina. Time ću se, sigur­na sam, i nadalje baviti.

TEMA OKTOBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „TIME TO SHINE“ – VREME JE DA SIJAŠ. DA LI SIJAŠ ILI ĆEŠ ZASIJATI NA NAJJAČE NA TVOJOJ DI­PLOMSKOJ IZOŽBI SA 40 RADOVA?

Nastojim da svaki dan započnem osmehom i pozitivnim stavom. Ipak, moja prva samostal­na izložba će učiniti da sijam onim specifičnim, najsjajnijim sjajem!