DVE INSPIRACIJE, BEOGRAD I PRAG

PIŠE: ALEKSANDRA CIMPL
FOTOGRAFIJE: IGOR SPASOV

U PRAG SAM POČELA DA DOLAZIM 1985. GODINE I U POČETKU NISAM POZNAVALA NAŠE STU­DENTE. TA POZNANSTVA SU POČELA TEK DVE GODINE KASNIJE, KADA SAM VEĆ SVAKE GODINE PROVODILA PO POLA GODINE U PRAGU, I TAKO SVE DO 1990. NEŠTO KASNIJE SAM OSTALA U NJEMU, ALI TO JE DRUGA PRIČA. U SVAKOM SLUČAJU, TIH OSAMDESETIH GODINA U PRAGU, MIMOIŠLI SMO SE IGOR SPASOV, KOJI JE STUDIRAO MONTAŽU NA PRAŠKOJ FILMSKOJ AKADE­MIJI (FAMU), I JA, KOJA SAM DOLAZILA NA SEMESTRE ČEŠKOG JEZIKA. STUDIRAO JE DO 1986. GODINE, A ONDA SE VRATIO U BEOGRAD I POČEO DA RADI KAO NOVINAR. SEĆAM SE DA SU MI SVI PRIČALI O CRNOJ HRONICI, KOJA JE IŠLA NA RTB, POD NAZIVOM „POZOVI 92“, A KOJU JE OSMISLIO, REŽIRAO I MONTIRAO IGOR SPASOV. KASNIJE JE PREŠAO NA BK TV, GDE JE VODIO EMISIJU „EKSPIRIJUM“, I KADA SE ZATVORILA BK TV, VRAĆA SE U PRAG, GDE POČINJE DA RADI NA TV METROPOL. PRE ČETIRI GODINE, OTVORIO JE SVOJU PRODUCENTSKU KUĆU I ZA SADA NEMA NIKAKVE NAMERE DA SE VRATI U BEOGRAD. PROŠLE GODINE JE IMAO SJAJNU IZLOŽBU U LUKA LU KLUBU U PRAGU, POD NAZIVOM „MILUJI BJELEHRAD, VOLIM PRAG“. SJAJAN FOTOGRAF, ČUDESAN NOVINAR, ČOVEK KOJI JE NAPISAO I SCENARIO ZA POLICIJSKU SERIJU I, PORED SVEGA TOGA, IZUZETAN MONTAŽER. IMALA SAM PRILIKU DA GA UPOZNAM NEŠTO KASNIJE, NA PRO­MOCIJI MOJE KNJIGE U PRAGU, PRE GODINU DANA. SRELI SMO SE U BEOGRADU PRE NEKI DAN I EVO ŠTA MI JE SVE ISPRIČAO.

IGORE, SA KOLIKO GODINA SI POČEO DA SE INTERESUJEŠ ZA FILM I FOTOGRAFIJU?

Sa trinaest godina. Izašli smo na Dunavski kej, napravili nekoliko fotografija, onda smo otišli u laboratoriju, i kada sam video kako od belog papira postaje fotografija, znao sam da ću se time u životu baviti. Film je došao nešto kasni­je, u srednjoj školi, a 1978. i 1979. godine imao sam priliku da radim kao asistent montaže na seriji „Vruć vetar“. To je bilo neprocenjivo iskustvo i tada me je privukla montaža. Shva­tio sam da izmeštanjem kadrova može da se dobije potpuno druga priča.

KAKO SI ODLUČIO DA STUDIRAŠ U PRAGU?

Za Prag sam se odlučio posle dva neuspešna prijemna u Beogradu. Otišao sam u Prag i od­mah sam položio prijemni ispit. Bio sam odu­ševljen što sam primljen. Prag je na mene de­lovao veoma inspirativno, naročito što smo mi tamo živeli život kao filmadžije. Sve što smo radili bio je film, od svega smo pravili insce­nacije, nekada smo možda u tome preterivali, ali za nas je film bio velika inspiracija. Tu su bili Benjamin Filipović, Goran Balou, Vuk Dap­čević, Zoran Maširević, Zoka Gospić. Bili smo nerazdvojni. Sedeli smo stalno u kafani Slavi­ja, koja se nalazi odmah ispod fakulteta, tamo smo satima pričali, prepirali se, menjali smo iskustva sa predavanja, od svega što smo čuli na predavanjima smo pravili jednu celinu. U to vreme sam voleo da idem na predavanja kamere i to mi je kasnije veoma pomoglo, jer sam mnogo svojih filmova snimao sam.

DA LI SI IMAO UZORE U MONTAŽI I FOTOGRAFIJI?

Imao sam uzore i u montaži i u fotografiji i, naravno, kameri. Što se tiče montaže, moja dva omiljena montažera su Tom Nobl i Andrija Zafranović. Andriju poznajem i često se i vidi­mo, on mi je pokazao puno praktičnih stvari. Što se tiče mojih profesora, imao sam uzore u svojim profesorima sa akademije – Alojz Fiša­rek i Jozef Valušijak. Oni su bili genijalci. Oni su upravo tu katedru izdigli iznad ostalih ka­tedri na FAMU. U to vreme, ona je bila najbolja na akademiji.

Što se tiče direktora fotografije, tu je bio Vil­moš Žigmond, kao i Formanov direktor foto­grafije, Miroslav Ondržiček, koga sam uspeo da upoznam i par puta porazgovaram sa njim. U stvari su nam Prag i ta češka akademija po­mogli da se sretnemo sa ljudima sa kojima je bilo nemoguće sresti se.

PO POVRATKU IZ PRAGA, POČINJEŠ DA VODIŠ I SNIMAŠ JEDNU OD VEOMA USPEŠNIH SERIJA „POZOVI 92“. KAKO SI ODLUČIO DA UĐEŠ U TAJ PROJEKAT?

Kada sam se vratio iz Praga, počeo sam da ra­dim dokumentarce, jer više volim taj format. Izmontirao sam i jedan igrani film, koji se zove „Granica“, i režirao ga je moj drug sa akademi­je Zoran Maširević, a moj diplomski, koji je bio i Benjaminu Filipoviču diplomski film, zvao se „Plus minus jedan”, on je pobedio na martov­skom festivalu kratkometražnog filma u Beo­gradu, i iste te godine smo on i ja diplomirali sa najboljom ocenom.

Kada sam došao na Televiziju Beograd, tač­nije vratio se posle serije „Vruć vetar”, počeo sam da montiram u informativnom programu TV Beograd. Tada sam počeo da radim i neke reportaže subotom ujutru, koje je uređivao Bane Vukašinović, i to su bile reportaže koje smo nazvali „Ljudi sa izvora života“. Posle brojnih reportaža u vidu čoveka koji je živeo u kamionu, čoveka koji je živeo ispod mosta, porodice u 13 kvadrata, počeli su da se javljaju ljudi i nudili su im posao, i to je bilo veliko za­dovoljstvo što sam, na neki način, tim ljudima i pomogao. Napravio sam posle toga duhovni film „Život je negde drugde“, koji je meni dosta značio za sve ono što će doći kasnije, jer sve te spoznaje o životu i smrti, o etičkom nači­nu razmišljanja koje čovek može da raspoz­na, pomogle su mi da mogu da radim emisiju koja će vrlo brzo nastati i zvala se „Pozovi 92“. Znao sam da će taj projekat biti nešto dugo­ročnije, ali nisam se nadao da će trajati 17 go­dina, i to onih najcrnjih u istoriji Srbije. Prvo snimanje je bilo u dva posle podne, bio sam sa policijskom ekipom i tada se skoro ništa nije dogodilo. Onda su mi policajci rekli da treba da izlazim vikendom, jer se tada događaju čuda o kojima nismo imali pojma. Tako se dogodilo da sam na drugom snimanju doživeo ludilo i jurili smo na sve strane. U početku je to išlo kao reportaža, ali ubrzo je preraslo u emisiju.

DA LI JE BILO NEKIH TEŠKIH SITUACIJA NA SNIMANJU TOG SERIJALA, S OBZIROM NA TO DA JE SVE RAĐENO VEOMA DOKUMENTARNO I NA LICU MESTA?

Bilo je jako teških momenata kada su meci leteli oko glave, često sam doživljavao i pro­živaljavao neke čudne situacije i morao sam da napravim neki neprobojni zid ispred sebe, da sve te stvari ne prodiru do mene. U mnogo situacija sam uspevao, ali neke stvari nisam uspeo da zaustavim i dodirnule su me baš u srce. Srećom, nije ih bilo puno, ali su ostavi­le traga. Na primer, iz Pohorske ulice, kada su ubijeni majka, sin i čak kućni ljubimac. Tada sam prešao na BK TV i to je bila najbolja tele­vizija, koju ni danas ni jedna TV nije dostigla, to je bila televizija koja je nekome smetala i koja je seljački i brutalno zatvorena. Bila je to najbolja televizija na ovim prostorima. Posle dolaze ove televizije sa rijalitima, koje su me naterale da izbacim iz svoje kuće tu napravu.

KAKO SI ODLUČIO DA SE VRATIŠ U PRAG?

Za Prag sam se odlučio, jer više nije bilo mo­gućnosti naći neku dobru televiziju, gde je moglo nešto da se radi. Poslednjih godinu dana na BK sam bio urednik dokumentarnog programa, i želeo sam da nastavim tu tradi­ciju dobrih dokumentarnih filmova, ali tradici­ ja i Srbija su, jednostavno rečeno, suva voda. Onda su me u jednom trenutku prijatelji iz Praga pozvali da dođem tamo, jer se otvori­la nova TV Metropol. Tamo sam bio urednik i producent, uspevao sam da neke mlade ljude naučim puno o televiziji, da im prenesem moje bogato iskustvo.

S OBZIROM NA TO DA JE SAMO PAR DANA PRED NAŠ INTERVJU OTIŠAO ZAUVEK VELIKI MILOŠ FORMAN, A ZNAM DA SI IMAO ČAST DA GA INTERVJUIŠEŠ DAVNIH DANA U NJUJORKU, RECI NAM NEŠTO O TOME. KAKO GA PAMTIŠ? ŠTA JE NAJUPEČATLJIVIJE ČEGA SE SEĆAŠ IZ TOG INTERVJUA? ZA KOJU TELEVIZIJU SI TO RADIO?

Imao sam tu privilegiju i čast da ga upoznam odmah na početku svog studiranja, jer je on „Amadeusa” snimao u Pragu. Ja sam pozna­vao jednog producenta i on mi je omogućio da prisustvujem snimanju, što drugima nije bilo dozvoljeno, i par puta sam imao priliku da raz­govaram sa Milošem Formanom. On nije bio samo režiser i sceniraista. On je bio filozof, koji je svoju filozofsku nit gradio na vlastitom iskustvu. Sećam se, kada je imao vremena da posveti nekom studentu prve godine FAMU, pozvao bi me i pitao: „Znaš zašto smo u Ame­rici uspeli samo Roman Polanski i ja?“ Inače, u to vreme je bila moda da tamo idu evropski režiseri i mnogi nisu uspeli. Rekao sam mu da ne znam, a on je nastavio: „Zato što samo nas dvojica nismo imali gde da se vratimo.“ Mno­gi autori su u trenucima slabosti imali gde da se vrate, u Italiju, Francusku, Britaniju, jedino Miloš Forman i Roman Polanski zaista nisu imali gde da se vrate, zato su morali da gre­bu. To mi je ostalo upečatljivo. I gledao sam ono u čemu je Miloš bio nenadmašan, a to je bio rad sa glumcima. Nikada nisam video ni­kog da tako radi sa glumcima. Imao je moć da dovede glumca baš do tog stanja kakvo je on želeo da bude.

PROŠLE GODINE SI IMAO IZLOŽBU FOTOGRAFIJA U LUKA LU KLUBU U PRAGU, POD NAZIVOM „MILUJI BJELEHRAD, VOLIM PRAG“. FOTOGRAFIJE SU SJAJNE, BAR ONE KOJE SAM VIDELA. RECI NAM KAKO JE DOŠLA INSPIRACIJA ZA OVU IZLOŽBU I DA LI SU JE PROPRATILI I ČESI?

Luka lu je klub koji vodi moj veliki prijatelj Veso Đorem, čovek koga poznajem 25 godina, čije umetničke sklonosti znam, koji ume da te ubedi da neke stvari uradiš. On je mene ube­dio da treba da napravim izložbu. On je video moje fotografije i počeo je da me šrafi i onda je posle nekog vremena uspeo i napravili smo izložbu. Bile su to dve inspiracije, Beograd i Prag, zato je nazvana „Miluji Bjelehrad, Vo­lim Prag”. To je moj odnos sa tim gradovima, ali gradove ne čine samo predivne građevine, već i ljudi. I pored lepih građevina, tu su bile i fotografije žena Beograda i Praga. Izložba je bila veoma zapažena, čak su novinari sa češ­ke televizije došli na izložbu i napravili veliku reportažu.

NA KOJIM PROJEKTIMA TRENUTNO RADIŠ? ŠTA JE SLEDEĆE ČIME ĆEŠ NAS OBRADOVATI?

Trenutno radim na dokumentarnom filmu koji se tiče ovog poslednjeg rata na teritoriji bivše Jugoslavije. Međutim, biće to drugačija priča od svih koje smo do sada gledali, a to je kako su ljudi različitih nacionalnosti u toku rata po­magali jedni drugima. Zanimljivo je da je glav­na junakinja cele priče majka jednog našeg drugara, ona je Srpkinja, a u toj oblasti je bio komandant Hrvat, školski drug njenog sina. Njen sin, Mladen Marić, uspeo je preko svog kuma, albanskog generala Agima Čekua, da spase nju i još sedam članova porodice. To je priča o šestoj generaciji vojne gimnazije, koje je rat razdvojio, ali su oni i dalje ostali prijatelji.

HVALA NA DIVNOM I OPUŠTENOM RAZGOVORU, I SAMO NAM JOŠ RECI DA LI PLANIRAŠ NEKU IZLOŽBU I OVDE U BEOGRADU U SKORIJOJ BUDUĆNOSTI?

U Beogradu planiram izložbu, ali još ne znam kada.