DOK GOD SANJAMO…

PIŠE: IVANA VANA STANISAVLJEVIĆ

Tražim način da objasnim zašto volim da veru­jem, nadam se, sanjam i maštam. Ja mislim da sam se takva rodila. Od kako sam svesna sebe, volela sam da zamišljam razne junake u ulozi mojih bliskih drugara, to mi je bilo baš važno.

Pasija su mi bili glumci, u koje sam se nekada zaljubljivala, a nekada ih prosto prisvajala, kao da su oni moji prijatelji, rođaci, poznati stričevi, pa ja važna u njihovom društvu šetam gradom i snaga dvemira izbija iz mene.

Brendon, Dilan faza, i neki kasniji popularni likovi se podrazumevaju, to su bila nadrealna zalju­bljivanja, od kada i datiraju moji nadimci primar­ijus, hepo kockica ili prženica. Posteri, sličice, autogrami, uspela sam i od Johnny Deppa lično da dobijem nekoliko autograma i tako dalje. To su valjda neka opšta mesta u sazrevanju, vod­olijskom preterivanju, lebdenju, čuvanju onog nevinog, neiskvarenog deteta.

Jednom sam gospodinu ostala verna sve ove godine, a naše “druženje” počinje oko moje jedanaeste godine. Zaboravila sam da li sam deo njegove maestralnosti upoznala prvo kroz film “Kum”, ili pak film “Lovac na jelene”, tek na­jbolji od najboljih, po mom mišljenju, Robert De Niro je ostvarenje mojih snova. Znala sam da ću ga jednom videti, prosto sam znala. Nisam znala ni kada, ni gde, ni u kojim okolnostima, ja sam samo imala jaku viziju da ću u ovom životu sres­ti ovog čoveka uživo.

Želela sam da se bavim glumom i išla na nastavu u nekoliko dramskih škola, maštajući da je on moj profesor, da mi lično sugeriše na čemu treba da poradim, koje greške da ispravljam. Gluma je ostala važan deo moga bića, iako sam se profesionalno ostvarila u radu sa decom. Kad malo bolje razmislim, i ta veza sa decom mi je pomogla da znam, čvrsto znam, da je sve moguće.

FOTO: PIXABAY.COM

Elem, naša se ćerka zove isto kao i gospodina glumca, baš zato što se i njegova ćerka tako zove, mada su svi mislili da ima veze sa rekom, podnebljem sa kojeg je moj suprug i ko zna šta još. Istina je da jedne večeri u trudnoći sa stari­jom ćerkom s razlogom došao do mene podatak kako se zove glumčeva ćerka, te je bilo jasno da će se tako zvati i naša.

Još dve, nazovimo sitnice, dok dođemo do suš­tine vere. Ćerka i ja napravile smo plakat pos­većen velikom glumcu, sa divnim fotografijama nje kao trogodišnjakinje i nameravale da mu ga jednom predamo. Sve i da želja ostane, ostaje i nama nestvarna uspomena. Zatim bih dodala, osim činjenice da verujem da se sve dešava s razlogom, i susret naše rođake sa gospodinom De Nirom u avionu, gde ona nalazi zgodan mo­menat da mu iskaže divljenje i pomene značaj koji on ima za našu porodicu, ponosno mu is­tičući kako joj se setra zove.

Zar sada ima mesta bilo kakvoj sumnji da sam gospodina glumca srela, mahnula mu i da je on video nju, našu ćerku? Za mene je to više od simbolike, jer u momentu kada smo krenuli na daleki put, u grad u kome glumac živi, nismo mogli da pretpostavimo da će se baš u tom pe­riodu, sto metara od našeg hotela, odigrati re­trospektiva u vezi sa filmom “Taksista” i da ću, Univerzume, divni imati priliku da ti zahvalim nebrojano mnogo puta.

Kada god posustanem, ili zarad nečega osetim zadovoljstvo, osim što sam najviše zahvalna na mojoj porodici, setim se koliko sam sreće imala da sretnem nekoga kome se divim i ko je obe­ležio moj filmski i, donekle, životni ukus.

Sumnja li i dalje neko u naše najjače želje i du­boku veru, vizualizaciju i radost?

Kome god treba, ja i dalje zahvaljujem, i odgo­vorno tvrdim – čuda su moguća, dok god san­jamo…

FOTO: PIXABAY.COM