DODIR VEČNOSTI

PIŠE/FOTOGRAFIJE: ANIMA MUNDI

KNJIGA „DODIR VEČNOST“ O DOBITNICIMA NAGRADE „ALEKSANDAR LIFKA“ KOJU OD 2000. GODINE FESTIVAL EVROPSKOG FILMA PALIĆ DODELJUJE ZA DOPRINOS EVROPSKOM FILMU, POTPISUJE DVOJAC NEBOJŠA POPOVIĆ I IVAN ARANĐELO­VIĆ. DOPUNJENO IZDANJE MONOGRAFIJE JE PREDSTAVLJENO UPRAVO POVO­DOM 25 GODINA FESTIVALA. O DOPUNJENOM IZDANJU I NJEGOVIM JUNACIMA, RAZGOVARAMO SA IVANOM ARANĐELOVIĆEM, NOVINAROM I AUTOROM.

KOLIKO JE LAKO ILI TEŠKO BILO STAVITI SVOJ POTPIS UZ POTPIS NEBOJŠE POPOVIĆA? DA LI JE POSTOJALA ODREĐENA TREMA? ZA RADOSLAVA ZELENOVIĆA, DI­REKTORA FESTIVALA, TO SU GOTOVO ISTI RUKOPISI.

Trema je postojala samo u smislu šta bi mi o svemu što sam napisao rekao Nebojša Popović, taj divni gospodin koji je iskreno voleo film, koji je nesebično delio znanje sa gledaocima njego­ve emisije „Drugi vek“, pa i sa mnom, njegovim učenikom. Od Nebojše sam mnogo naučio o fil­mu. Sećam se naših dugih razgovora o filmovi­ma i autorima što na Paliću, što u Centru „Sava“ na Festu, što kod njega u Dvorani kulturnog cen­tra, gde je bio urednik filmskog programa. Bio je jedan od retkih kritičara koji je znao sve potan­ko da vam objasni, ali i da čuje drugo mišljenje, da vas ne odvrati od filma već da vas zaintrigi­ra da pogledate film, a da pritom ne upotrebni nepotrebnu salatu od reči. Kada biste pročitali ili poslušali njegovu kritiku, sve bi vam bilo ja­sno. Da li je film dobar, vredi li ga videti i koje je njegovo mesto u kinematografiji danas i isto­riji filma. On je bio krivac za moj angažman na Festivalu evropskog filma Palić. Predložio je da ga nasledim na mestu moderatora konferencija za novinare, koje je on tako dobro radio. Kada se on zasitio tog posla, predložio me je, što je za mene, značajno mlađeg novinara od njega, koji je tek nekoliko godina dolazio na Palićki festival, bila velika čast i odgovornost. Kasnije, kada sam se na Paliću prihvatio i posla uređi­vanja Festivalskih novina, važnog dokumenta festivala, Nebojša je pristao da piše kolumnu za to festivalsko izdanje i to su, odgovorno tvrdim, neki od najboljih tekstova koje smo štampali. Nebojša nas je napustio 2015. godine. Prerano. Kada me je Ilija Tatić, direktor Otvorenog univer­ziteta Subotica, inače izvršni producent Festi­vala evropskog filma Palić, pozvao i pitao da li bih napisao dopunjeno izdanje Nebojšine knjige „Dodir večnosti“, o dobitnicima nagrade „Alek­sandar Lifka“ od 2013. zaključno sa ovom go­dinom, pitao sam ga – zašto baš ja. Odgovorio je – Organizacioni tim festivala je ocenio da bi ti to najbolje uradio. Pristao sam. Bila je to velika čast za mene, jer sam dobio priliku da nastavim Nebojšin temeljni rad, uz podršku čelnika Festi­vala. Potvrda je stigla i kada su se čitaoci susreli sa odštampanim dopunjenim izdanjem. Direk­tor Festivala, Radoslav Zelenović, rekao je da su to „slični rukopisi, ista škola, fantastična sred­nja generacija novinara i kritičara koja nije izgu­bila želju da se ozbiljno bavi filmom, da pristupi svakom autoru studiozno i sa poštovanjem“.

TVOJI JUNACI, DOBITNICI NAGRADE „ALEKSANDAR LI­FKA“ SU UGLAVNOM VELIKA IMENA FILMA, POPUT, ŽELIMIRA ŽILNIKA, NIKITE MIHALKOVA, EMIRA KUSTU­RICA, RADETA ŠERBEDŽIJE, BRAJANA KOKSA, SLAVKA ŠTIMCA I DRUGIH.

Za dosadašnjih 25 godina Festivala evropskog filma bilo je 36 dobitnika nagrade „Aleksandar Lifka“. Nebojša je pisao o 24 dobitnika nagrade od 2000. do 2012, a ja o preostalih 12 autora. Imao sam bojazan kako napisati tekst, od 8.000 karaktera, o Kusturici ili Mihalkovu o čijim filmo­vima i autorstvu su napisane knjige. Međutim, iako sada radim kao pomoćnik glavnog i odgo­vornog urednika magazina „Glorija“, 12 godina novinarskog iskustva o filmu u dnevnom listu „Politika“ i šest godina uredničkog posla u ru­brici „Spektar“ o pop kulturi i savremenim ten­dencijama izbrisili su me da se sažmem, da u malom broju karaktera istaknem suštinu. Izazov je bio pisati danas o bogatim karijertama Žilnika ili Šijana, analizirati glumačke bravure Radeta Šerbedžije i Slavka Štimca, uočavati značaj po­zorišta u razvoju britanskih umetnika kakvi su scenarista Kristofer Hampton i glumac Brajan Koks. Ipak, najteže i najduže nastajao je tekst o Miri Banjac, našoj najznačajnijoj glumici uz Mi­lenu Dravić, iz razloga što je ona dramska umet­nica čiji rad mnogo poštujem i osoba koju baš volim i izuzetno poštujem pošto smo godinama odlično sarađivali dok je ona bila predsednica Saveta festivala Evropskog filma. Sreća je pisati o izuzetnoj Miri Banjac, znajući da će ona proči­tati vaš tekst i reći vam šta misli, iskrena, kakva je uvek.

ANALIZIRAJUĆI I PIŠUĆI O BIOGRAFIJAMA FILMADŽIJA ŠTA IM JE ZAJEDNIČKO SEM LJUBAV I STRASTI PREMA FILMU?

Zajednički su im istrajnost u poslu kojim se bave do poslednjeg atoma svog bića, kao i stalni nagon za preispitivanjem. Kada snima novi film, Kusturica radi kao da snima prvi film. Mihalkov uvek poništava sebe da bi izgurao film do kra­ja. Rade Šerbedžija, kao i Mira Banjac i Slavko Štimac, glume svom snagom iz stomaka jer sve što pokazuju od emocija to prožive u sebi.

KOJA JE NJIHOVA ZAJEDNIČKA CRTA USPEHA?

Uspeh su iscrtali pre svega jer su svesni sebe, svojih kvaliteta a i mana. S druge strane, oni ve­ruju u sebe, trude se da nadmaše sebe, da uvek ponude nešto novo, drugačije, provokativnije, pa i lucidnije. Kada gledate poslednji film Emira Ku­sturice „Na mlečnom putu“, u prvoj trećini film vi vidite koliko je on veliki autor, koliko on vlada filmom. Kada gledate svedenost glume Mire Ba­njac u svim onim epizodama pored Danila Bate Stojkovića, vi ne verujete da jedna toliko velika glumica može da zauzda svoj ogroman talenat ali i sujetu i bude u drugom planu, potpora lide­ru, asistent koji daje vetar za maestralnu glavnu ulogu koja nije njena. Ili zamislite napore Kristo­fera Hamptona koje je svoje najbolje scenarije napisao prema sopstvenim dramama pisanim za pozorište. Doživeo je autorske lomove, sigu­ran sam, jer nije lako kada holivudski producenti traže da prepravite još nešto što ste brilijantno napisali za englesko pozorište, imajući Šekspira svaki čas na pameti.

KADA SI SE TI ZALJUBIO U SEDMU UMETNOST?

Moj prvi susret sa filmom na velikom platnu bio je u mojoj šestoj godini, na festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, kada sam gledao film „Otac na službenom putu“ Emira Kusturi­ce. Negde u to vreme, prema priči mojih rodite­lja, zajedno sa njima kod kuće sam gledao film „2001: odiseja u svemiru“. Kako tada još nisam znao da čitam, tražio sam da mi otac čita dija­log. A kako prvih pola sata klasika Stenlija Kju­brika nema dijaloga, bio sam nezadovoljan mi­sleći da tata zabušava i ne čita mi. Pitao sam ga – tata, šta se dešava. Tata mi je odgovorio – sine, gledam i ja, i ne razumem baš sve, a ti kad porasteš i razumeš, objasni mi. Mnogo go­dina kasnije, na jednom porodičnom okupljanju, kada sam već diplomirao filmsku i TV produkci­ju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogra­du, otac se setio te priče. Meni su oči zasijali jer sam o „Odiseji“ mogao da pričam satima. Ipak, o majmunima, rađanju civilizacije i inteligenci­je, monolitu i Bogu, pričao sam kratko, nekoliko rečenica. Moja ljubav prema filmu prerasla je i u bavljenje filmom, profesionalno. Pošto sam odrastao u Vrnjačkoj Banji, uz rad na tamoš­njem radiju i u novinama, radio sam i na Festi­valu scenarija. Tokom studiranja FDU radio sam kao izvršni producent tog festivala i hvala Mila­nu Nikodijeviću na tom iskustvu. Po diplomira­nju, počeo sam da pišem za „Politiku“, a onda su došle ponude da radim Palićki festival, Kratki metar u Beogradu, FEST, pa i Festival u Herceg Novom, dve godine.

TVOJ OMILJENI FILM? DA SE IGRAMO PANTOMIME ŠTA BI POKAZAO?

Svakako je to spomenuta „2001: odiseja u svemi­ru“ Stenlija Kjubrika, pokazao bih pantomimom monolit i igru majmuna, a da mi dozvolite i zvuk, odpevušio bih Štrausa. Cenim rad Čaplina, Hič­koka, Trifoa, Bertolučija, Mnogo volim „Bekstvo iz Šošenka“. Mnogo poštujem rad Ridlija Skota i Dejvida Finčera, a poslednjih godina Kristofe­ra Nolana čije filmove „Inception“ i „Interstellar“ mogu da gledam svaki dan. Alesandro Gonza­les Injaritu me svaki put pomeri, bilo emotivno posle „21 grama“ i „Vavilona“, bilo lucidnošču i stilom i izrazom u „Birdmanu“. Izrazito cenim ruskog sineastu Andreja Zvjaginceva i mađar­skog majstora Kornela Mundruca. Zvjagincev je filmovima „Levijatan“ i „Bez ljubavi “pokazao da je jedan od najhrabrijih reditelja današnjice, a Mundruco filmovima „Beli bog“ i „Jupiterov me­sec“ autor koji će tek vladati svetskim filmom. Podsetiću, sva četiri filma, premijerno u Srbi­ji prikazani su na Festivalu evropskog filma na Paliću.

ŽANR U KINEMATOGRAFIJI KOJI TE OPSEDA I U KOJI SI ZALJUBLJEN?

Opseda me triler jer je vrlo zahtevan žanr. Treba prevariti gledaoca i zato volim Nolanov „Incepti­on“, koji je i jedan od najjačih ljubavnih filmova u proteklih 10 godina, ili Finčerove „Sedam“, „Igra“ i „Borilački klub“. Ipak, zaljubljen sam u dramu, one filmove koji dugo ostaju u nama, poput „Kru­gova“ Srdana Golubovića, najbolji srpski film još od „Ubistva s predumišljajem“ i „Lepih sela“

FILM KOJI SI GLEDAO 10 PUTA?

„Gladijator“, „Američka lepota“, „Dobro da bolje ne može biti“, „Lovac na jelene“, „Poslednji kine­ski car“… Prvi je ono što ja volim od Holivuda, spektakl na temu Rimskog casrtva, koji je Ridli Skot odlično izveo do kraja. „Američka lepota“ je ono što bi film danas trebalo da bude, slika u ogledalu modernog društva, sa jasnom kritikom, prefinjenom režijom i kvalitetnim glumcima. „Dobro da bolje ne može biti“ je doza kvalitetnog humora koji mi mnogo nedostaje u filmu u po­slednje vreme. „Lovac na jelene“ je najbolji an­tiratni film svih vremena. „Poslednji kineski car“ slika priče o usponu i padu, kao i o samoći, koje svi vrlo dobro razumemo jer smo ih proživeli.

ŠTA DA OČEKUJEMO NA FESTIVALU EVROPSKOG FILMA NA PALIĆU 2019. GODINE?

Iskreno se nadam, još jednu važnu festivalsku salu, i to onu Veliku, na spratu Velike terase, sa sređenom klimatizacijom i hlađenjem. Tom sa­lom bi dobili komoditet da se većina filmskih programa odvija na Paliću, pored Letnje pozor­nice i bioskopa „Abazija“, spolja i unutra. Sigu­ran sam da ćemo kao i ranijih godina prirediti izbor najboljih evropskoh filmova prve polovine godine, ona dela po kojima se pamti godina, koji kasnije budu nominovani za „Zlatne globuse“ i Oskare za najbolji film, i dovesti njihove auto­re u Srbiju, te važne glasove modernog filma. O dobitnicima nagrade „Aleksandar Lifka“ uveliko razmišljamo, imamo predloge i na dovođenju tih značajnih imena evropskog filma već sada radimo. Iskreno, kada jednog dana Palićem bude šetala Helen Miren, kao dobitnica nagrade „Aleksandar Lifka“, biće ispunjen moj predlog i moja davnašnja želja. Ta kraljice glumce uživala bi na Palićkom festivalu, siguran sam, a i mi sa njom.