DO NEKOG SLEDEĆEG TANGA

PIŠE: BILJANA ŠPANOVIĆ ŽDRALE, PSIHOLOG
FOTO: ANIMA MUNDI

Put na koji krećeš nije romantičan. Jeste jed­nostavan, ali nije lak. Njime idu retki, na prste ih možeš izbrojati.

Ostali će ti govoriti da je nemoguće. Biće ih mnogo, na desetine. Reći će ti da se ne može i da bi već neko drugi, valjda, to pre tebe ura­dio. Coktaće zabrinuto i okretati glavu le­vo-desno…

„Hoćeš leba preko pogače?“

„Bolje vrabac u ruci nego golub na grani!“

„Udarićeš glavom o zid!“

„Ko visoko leti, nisko pada!“

„Život će ti proći u borbi sa vetrenjačama!“

„Ma ko si uopšte ti da pomisliš da možeš bolje i više?“

„Ko si?“

Da, to će ti govoriti. Ili bar misliti, ako ti već ne kažu. Jer njihov vladar je Strah. Sa Strahom sede i doručkuju, sa njime idu na posao i uveče legnu u krevet. Sa Strahom onda vode ljubav, strasno i dugo, on poseje svoje seme duboko u njih… On im govori da je „tamo negde napolju“ opasno i neizvesno. Tamo živi zla veštica koja može da ih odnese i skuva u loncu. Kao Ivicu i Maricu. Vidiš – i oni su skrenuli sa puta i šta su doživeli!

Ćuti! Ne talasaj!

A ti ćeš osećati da moraš da kreneš. Nećeš moći drugačije. Sanjaćeš druge snove, zna­ćeš, bez ikakve sumnje, da pripadaš nekom drugom mestu, nekim drugim ljudima.

FOTO: PIXABAY.COM

I krenućeš. U tamnu šumu. U njoj nema uta­bane staze. Niko ispred tebe tu nije prošao. Nigde nema oznake da ideš u pravom pravcu, nema putokaza. Ideš za osećajem, danima. Leva, desna, leva… desna.

Gledaš oko sebe i sve češće ti se čini da si već bio na ovom mestu. Da si tu već bila. Da, baš kod ovog iskrivljenog panja. Prošla si ovuda… Prošao si, ma sigurno! Shvataš da se vrtiš u krug. U kosti počne da se uvlači Strah.

„A šta ako su bili u pravu? Šta ako stvarno ne mogu? Šta ako…“

Noge ti postaju teške, preteške, a vazduh gust, pa krene da ti se lepi za nozdrve. Ne možeš dalje. Presaviješ kolena i čučneš pored velikog hrasta. Bolna leđa nasloniš na njegovo toplo stablo, a noge pružaš do suvog lišća koje ga okružuje. Osvrneš se oko sebe i vidiš da se­diš između dva velika korena koja su te skoro obgrlila. Zbog toga se osetiš sigurno bar na tren. Pomisliš, odjednom, da je Strah otišao. Ponadaš se, u stvari. A onda pogledaš pod svoju kožu i shvatiš da je još uvek tu – u sva­koj koščici tvoje leve šake, svakom rebru i onoj potkolenici koja te boli kad se sprema prome­na vremena. Još je tu, taj tvoj verni saputnik. Samo te on, u stvari, i prati. Ne popušta.

Zatvaraš oči i nadaš se da ćeš moći malo da dremneš. Samo malo…

A onda se odjednom dva korena, među koji­ma sediš, pomere. Osušeno žuto lišće šušne, a ti najpre pomisliš da ti se učinilo. „Možda je vetar“, kažeš naglas, ali znaš da lažeš. Pono­vo leđa primakneš gruboj kori drveta. Ovaj put pažljivije i sporije. Znaš da se nešto sprema i pristaješ…

Zatvaraš oči. Miruješ. Čekaš. Korenje se po­mera i ovaj put te, bez imalo ustezanja, obgrli i više ne možeš da se ustaneš, sve i da hoćeš. „To je, dakle, to“, pomisliš. Ipak su bili u pra­vu. Zla veštica postoji, ovo drvo je njen sluga i sada će ona doći da me pojede za večeru.

A Strah bludniči po tvojim venama…

Gledaš gore, u nebo, i tražiš neki zračak sunca. Tek da ga vidiš, pre nego što zauvek sklopiš oči. I ugledaš jedan, koji biva sve veći i veći. Razmiču se grane hrasta, pa na tom mestu, gde su se nalazile, sada sasvim jasno vidiš i nebo i žućkaste oblake na njemu. Donje grane se povijaju do tebe i hvataju te ispod miške. Korenje te pušta i sada visiš tako i opet čekaš. Ne zadugo. Podižu te malo više, pa još više, do najviših grana, koje te uzimaju kao malo dete i stavljaju u neko gnezdo na samom vrhu drve­ta. Tvoje telo, onako zgrčeno, polako popušta. Dah ti je sve dublji i počinješ da shvataš da da­nas, ipak, nećeš umreti…

U neverici okrećeš očne jabučice – još se uvek plašiš da okreneš celu glavu, da ne poremetiš neku ravnotežu i ispadneš iz gnezda. Pomeraš ih i na mestu, gde već počinju da bole, negde u daljini, na drugoj strani šume, ugledaš sebe. Nekog drugog sebe. Neku drugu sebe.

Stojiš tamo, na tom drugom kraju šume, sa svojim dosanjanim snom. Oko tebe sada drugi ljudi. Isti oni retki, koji su prošli nekim svojim šumama i izašli iz njih. Oni ti ne govore ništa, samo te vole. Takvog kakav si. Takvu kakva si.

Stojiš, tako, ti i tvoj dosanjani san. Držite se za ruku i krećete dalje. Jer dosanjati ne znači sta­ti, to dobro znaš. Dosanjati znači stići i kretati se dalje u isto vreme. Otplesati, s vremena na vreme, strasni argentinski tango sa Strahom, pustiti ga da se izdivlja, da orgija, a onda obri­sati znoj, doći do daha i mirno produžiti držeći se za ruku sa svojim snom.

Do nekog sledećeg tanga…