DAH DELFINA

PIŠE: ANIMA MUNDI

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Ljubav prema prirodi, delfinima i deci sa posebnim potrebama, obojili su život Nikole Radina, terapeuta, pisca, reditelja, roditelja, plemenitog čoveka, koji svojom misijom pomaže deci ometenoj u razvoju. Nesebična ljubav vodi ga kroz čudesan svet i rad sa delfinima i decom.

Nikola Radin, vojvođanskih korena, rođen je u Kotoru, od oca Ljubomira, neuropsihijatra, i majke Mire, koja je godinama vodila Dom za decu ometenu u razvoju u Veterniku. Od svoje pete godine je živeo u Novom Sadu, pomešale su se u njemu ravnica i more. Satkala se u njemu ljubav prema moru, delfinima, deci ometenoj u razvoju sa kojima je odrastao, odlazeći kod majke u Dom. Živeo je u New Yorku, San Paolu, Londonu, prelazeći geografske dužine i širine, spoznavao je  sebe i druge.

Uticaj roditelja na decu je ogroman. Deca su slika svog oca i svoje majke. Koje su to osobine tvojih roditelja koje prepoznaješ u sebi? 

Počeću od pozitivnih osobina – na oca sam iskren, volim ljude i verujem u dobro u njima, on mi je usadio i ljubav prema književnosti, a na majku sam borac, ne predajem se lako i imam dar za organizaciju posla. Od negativnih osobina – od oca sam pokupio hipohondriju (koja je česta kod većine pripadnika muškog pola), a na majku sam plahovit, nekada znam da reagujem burnije nego što bih trebao. 

Šta je ono što te vodi u poslu? 

Mogu da se posvetima samo stvarima u koje sam doslovce zaljubljen, smatram sebe veoma sretnim što sam u mogućnosti da, od stvari koje radim, mogu sebi da obezbedim normalan život, i da, u finansijskom pogledu, budem potpora ćerki Luni, koja živi u Brazilu i priprema se za fakultet. Mislim da je u životu izuzetno bitno da čovek zna zašto se budi ujutro, i zašto ustaje iz kreveta svakodnevno. Posao kojim se bavim, i knjige koje pišem, za mene su sigurno, pored ljudi koje volim, dovoljno veliki razlog za svakodnevni osmeh. 

Delfinska terapija je mlada vrsta terapije koja pomaže ljudima/deci sa posebnim potrebama. Kako izgleda sama terapija i odakle vuče korene?

Terapija vuče korene sa Floride, gde sam se i sam sa njom upoznao, i imao sreću da od početka sarađujem sa nekim od pionira ove terapeutske grane. Terapija se sastoji iz dva dela – prvi deo provodimo sa delfinima i pacijentima u vodi, a u drugom delu, u radu na “suvom“, koristimo impulse koje smo od ovih divnih životinja dobili.

Koje  su dobrobiti ove vrste terapije kod dece obolele od cerebralne paralize, autizma, Daunovog sindroma?  

Promene i poboljšanja, u većini slučajeva, vidljive su već za vreme same dvonedeljne terapije. Ja, naravno, ne volim da obećavam previše našim klijentima, roditeljima dece koja kod nas dolaze, pošto potpuno poništavanje dijagnoze u ovim teškim oboljenjima i nije moguće. Raduje me da su svi koraci koje napravimo ka napred u njihovoj socijalizaciji u svakom pogledu, veliki i prepoznati, kako od stručnjaka, tako i od samih klijenata.

Koje zemlje najviše praktikuju ovu vrstu terapije i da li u Srbiji može da se organizuje terapija delfinima?

U Srbiji nemamo mogućnosti za ovakvu vrstu terapije. Najčešće radim u Turskoj i Americi, a pored ove dve zemlje, ta vrsta terapije radi se još u Španiji, Izraelu, Ukrajini, Egiptu, Brazilu, i na nekim karipskim ostrvima.

Plivanje zdrave osobe pored delfina pruža neopisivi doživljaj koji leči telo, um i duh. Isceljujuća energija ovih sisara je neverovatna. U čemu leži ogromna snaga i lekoviti uticaj energije delfina?

Nauka još uvek pokušava da odgonetne kako to delfini pozitivno utiču na nas. Još uvek ne možemo sa sigurnošću da damo odgovor na to pitanje, ali jedno je sigurno, merenja su pokazala da u prisustvu delfina, što se naših moždanih frekvencija tiče, frekvencija ide u pravcu alfa stanja, tj. smirenja, koje je slično stanju pred san. Nadam se da ćemo u narednih par godina znati više o uticaju ovih divnih bića na nas.

Skup iskustava, prikupljenih kroz bavljenje delfinskom terapijom, pretočen je u roman  “Dah delfina” (koji je ima i drugo izdanje), kao i u kratke priče i novele “Samo odlasci”. Šta je ono što te vuče peru i  ko su glavni junaci tvojih romana?

Moj prvi roman “Dah delfina” (upravo izlazi drugo izdanje), sasvim sigurno, u velikoj meri je inspirisan mojim bavljenjem delfinskom terapijom, ali ne samo njom, pošto su glavni junaci ljudi onakvi kako sam ih ja upoznao i doživeo do sada. Ja u ljude verujem i smatram da su oni iskonski dobra bića. To je i mišljenje mog glavnog junaka delfina Klovna koji, kao zatočenik u jednom delfinarijumu, posmatra ljude oko sebe, zavoli ih i razume, možda i bolje nego što mi sebe sami razumemo. Delfin Klovn je zapravo personifikacija nekog boljeg čoveka, čoveka kakav i sam želim da budem, saosećajan i pun snage da oprostim i sebi i drugima. Moja druga knjiga, koja upravo izlazi iz štampe, zbirka je kratkih priča i novela pod naslovom “Samo odlasci”. Ovo moje novo delo izlazi u izdanju Studentskog kulturnog centra iz Novog Sada i organizacije Novi optimizam, i ja sam na njega, baš kao i na prvi roman, veoma ponosan. Tema su ljudi i ljudske sudbine na tri kontinenta na kojima sam živeo, a mogu da kažem da su sve priče protkane sa mnogo ličnih iskustava, i sa mnogo filozofije rokenrola i zen budizma, dve ideologije koje izuzetno volim. Upravo su te dve, hajde da ih nazovemo životne filozofije, ono što u dobroj meri oslikava moju ličnost – bunt rokenrola, sa jedne strane, i težnja za potpunim mirom i predanosti koja se ogleda u zen budizmu. Nadam se da će i ova knjiga naći put do što većeg broja čitalaca.

Pripremajući se za ovaj intervju, pogledala sam par tvojih filmova koje si snimio, i svaki put sam plakala, jer je jedinstvena/beskonačna snaga prirode/mora, delfina, bespomoćnog deteta kojem pomažeš, i ogromna ljubav sa kojom radiš, neiscrpan izvor inspiracije za sve nas.  Hvala ti na tome.

Nemojte plakati. Moje knjige, filmovi i reportaže treba da budu omaž radosti življenja, jer život je lep, i pored toga što je protkan patnjom i tragedijama. Svaki trenutak može postati prelep kada se čovek, napokon, suoči sa samim sobom.