BLACK LIGHT

PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJE: ANNA SERRANO

MIOMIR PETROVIĆ, PISAC, PRIPOVEDAČ, DRA­MATURG, PROFESOR, ERUDITA, BICIKLISTA, HUMANISTA. DIPLOMIRAO JE NA ODSEKU ZA DRAMATURGIJU NA FAKULTETU DRAMSKIH UMETNOSTI U BEOGRADU (1995), MAGISTRI­RAO JE NA ODSEKU ZA TEATROLOGIJU NA FDU U BEOGRADU (1999) I DOKTORIRAO NA ODSEKU ZA INTERDISCIPLINARNE STUDIJE PRI REKTO­RATU UNIVERZITETA UMETNOSTI U BEOGRADU (2008).

NJEGOV NAJNOVIJI ROMAN „BLACK LIGHT“ ČITA SE U DAHU, OSVAJA IDEJOM, A REČ JE O DISTOPIJSKOJ VIZIJI NOVE EVROPE.

VAŠ NOVI ROMAN „BLACK LIGHT“ JE POLITIČKI ROMAN KOJI SE ČITA U DAHU. UDAHU ILI IZDAHU?

To je dobro zapažanje, na kraju krajeva, nisam siguran koliko je „Black Light“ zaista politički triler, a koliko je tužna egzistencijalistička pri­povest, pisana u strukturi libreta za operu, koja nužno govori o politici. O pojedincu koji je uvek pod točkom istorije. Samim tim, mislim da se čita pre u izdahu, nego u udahu, jer svaka opera ima naročito apostrofiran patos, pročišćujuće mesto. Reč je o distopijskoj viziji nove Evrope, negde u ne tako dalekoj budućnosti i posledica­ma političkih reformi koje Evropa sprovodi od šezdesetih godina prošlog veka, preko onoga što početkom devedesetih tumačimo kao „Novi svetski poredak“. U takvoj Evropi, podeljenoj na kantone, i u gradovima, podeljenim na kvartove, sa obesmišljenim građanima, koji više nemaju ni potrebu, a ni pravo da rade (jer ćemo svi biti izdržavana lica onoliko koliko to odrežu moćni), već se desio jedan pokušaj globalne revolucije koji je, donekle, propao. Nakon Kapitulacije na rtu Sunion, Oslobodilački front je pristao na pri­mirje, planeta je podeljena na prostore na kojoj vlada Poredak i mnogo manje teritorije, koje su van njegovog domašaja. Koje su slobodne, ali haotične. To je pat-pozicija, u kojoj se, nakon sopstvene predaje, nalazi jedan od veterana pokreta otpora, bivši fizičar i stručnjak za svet­lost, u nekoj vrsti pritvora u svom rodnom gradu, bez mogućnosti da napusti svoj Donjodorćolski kvart. Beograd dronova, nekoliko vrsti policijskih struktura, prisluškivanja i čipovanja… to je, dak­le, scenografija „Blade Runnera“ na naš način. I tu počinje priča koja se čita u izdahu.

ROMAN GOVORI O MOGUĆOJ BUDUĆNOSTI EVROPE KROZ MIKROKOSMOS JEDNOG BEOGRADSKOG KVARTA. FUTURIZAM IZBIJA IZ VAŠEG PERA. DA LI JE SMELOST PREDVIDETI BUDUĆNOST? OTO OLTVANJI JE NAPISAO DA ĆE SE BUDUĆNOST IZ OVOG ROMANA DESITI PREKOSUTRA, ŠTO ZNAČI DA JE VEROVATNO KASNO DA SE ONA SPREČI.

Mislim da je zadatak pisca da opominje na ono na šta ni on, ni njegovi čitaoci, možda ne mogu da utiču, ali na ono što on tako jasno, svakim bilom svojih nerava, oseća u sadašnjem vre­menu. Zadatak pisca je pre da bude prorok, pa čak i lažni, nego da bude hroničar nečega što je istorija već verifikovala kao istinu. To je posao propagandiste. Naravno, svaka literatura je špekulacija, ali sazdana od postojećeg, realnog, fragmenata istinitog. Uostalom, zadatak kn­jiževnosti nije da se bavi onim što se dogodilo (u ovom slučaju što će se dogoditi), već onoga što je moglo da se desi (u ovom slučaju ono­ga što će moći da se desi, „po verovatnosti ili nužnosti“, kako to savetuje Aristotel). A da li to možemo da sprečimo? Mislite: hiper-egoi­zam, dehumanizaciju javnog prostora, debilnu političku korektnost, neravnopravnost građana sveta, odrođenost navodno demokratskih vlasti od naroda i problema… Na neki način, mislim da možemo. Za početak, moramo da delamo taj­no, ali duhovno osvešteno, da se klonimo kon­zumerizma i da se svesno, u pola glasa, ali ne­prestano, podsmevamo liberal-kapitalističkim floskulama mainstreama. Sutra ćemo možda i mi „izaći iz ormara“ sa svojim stavovima.

KOJU PORUKU NOSI VAŠ ROMAN?

Već sam, čini mi se, odgovorio. Ali pisac ispisuje stotine i stotine stranica upravo zato što ne ume da kratko i jasno da odgovori na to pitanje sam sebi. Uostalom, onoliko je poruka tog romana koliko bude bilo čitalaca i njihovih slobodnih in­terpretacija. Umetnost je evokacija, a ne defini­sanje nečeg.

DA LI JE PISANJE PISMA UPOZORENJA O MOGUĆOJ BUDUĆNOSTI VAŠ STRAH IZAZVAN NE SAMO PIŠČEVOM MAŠTOM, VEĆ OZBILJNIM SAGLEDAVANJEM ČINJENICA?

Maštu pisca podstiče realnost, a ne tuđe fan­taziranje. I on tu realnost preobražava, artiku­liše, ona postaje njegova fantazija, on joj daje racionalan oblik, ali to je uvek fantazija. Zatim, ta fantazija u duši čitaoca evocira neki drugači­ji pogled u odnosu na realno stanje stvari, ali i u odnosu na piščevu fantaziju. Želim da veru­jem da književnost funkcioniše na takav način. U mom slučaju je zaista tako. Kada čitam, ja izoštravam svoj duševni i emocionalni „vid“. Ne moramo se složiti sa piscem i obožavati njego­vo delo. Dovoljno je to što nas neka umetnička dela pokreću na sopstveno delanje, uopšte nije neophodno da se složimo. Polja duševnog i du­hovnog su danas pod velikim pritiskom, knjiže­vnost nam pomaže da o svetu malo i mislimo, u tišini, a ne samo da u njemu učestvujemo, iako nas potrošačko društvo bičuje po leđima da se priključimo opštoj orgiji, da se veselimo, da ko­ristimo popuste, da se tetoviramo i da se javno glupiramo, samo da bismo osetili da smo živi. A osetiti da ste živi, najbolje i bez ikakvih prepreka, možete kada ste sami sa sobom, baš udaljeni od ustalasane i euforične mase, a ne porinuti u nju. Izvan globalne porodice robe sa popustom, a ne u rulji.

SMATRAM DA NE POSTOJI NI PROŠLOST, NI BUDUĆNOST, DA JE SVE I UVEK SAMO SADAŠNJOST. U TOM KONTEKSTU, VAŠ POLITIČKI ROMAN „BLACK LIGHT“ JE VEĆ POČEO NE SAMO DA SE ČITA, VEĆ I DA SE DEŠAVA.

Pitanje je da li zaista postoji sadašnjost. Uost­alom, sadašnjost je samo arbitrarni, hipotetički trenutak, koji je usledio nakon prošlosti koja VIŠE ne postoji i budućnosti koja JOŠ uvek ne postoji.

ZAŠTO NAZIV ROMANA NA ENGLESKOM JEZIKU? DA LI ON MNOGO STRAŠNIJE ZVUČI NA STRANOM JEZIKU, NEGO NA SRPSKOM?

Zato što mislim da ćemo svi uskoro govoriti neki pigeon english da bismo se uopšte sporazume­vali. Jedno poglavlje u romanu govori o tome da je jezik jedan od elemenata suverenstva, nacio­nalnog, ali i ličnog. Peter Handke kaže u jednom svom romanu: „Moj jezik me više ne razume.“ Doživljavam to kao jedno od bitnijih egzisten­cijalnih pitanja. Uostalom, već danas koristimo više engleski nego druge svetske jezike, što je sasvim prirodna stvar, jer je veći deo planete anglo-atlanska kolonija. Ali izraz „black light“ je, istovremeno, naučni termin koji govori o vrsti ultraljubičaste svetlosti, u rasponu od deset ce­lih na četrnaest stepeni herca do deset celih na sedamnaest stepeni herca, koja stimuliše viso­koenergetske fotone kako bi davali pun kvalitet prirodnog, sunčevog svetla u uslovima večnog mraka. Dakle, black light je i veštačko oživlja­vanje živog, organskog sveta.

DA LI IMA NADE I SNOVA ZA LEPŠE I NEŽNIJE SUTRA?

Moguće je. Uz napomenu da ukoliko do boljitka ne dođe spontanom evolucijom društva (a bojim se da neće), stvar moramo uzeti u svoje ruke i proizvesti black light.

TEMA MESECA DECEMBRA RYL MAGAZINA JE CITAT IZ PREDSTAVE KOKANA MLADENOVIĆA „KAD BI SOMBOR BIO HOLIVUD“ – JEDINO SNOVI NE MOGU NIKAD DA BANKROTIRAJU. DA LI SE SLAŽETE SA SNOVIMA, BANKROTOM I TAKVOM VIZIJOM BUDUĆNOSTI?

Reći ću samo nešto što nisam eksplicitno rekao u najnovijem romanu: Sve dobre stvari su bes­platne. Za svo zlo povrh svega sami plaćamo. Dobrota, solidarnost, mogućnost da se sažali­mo i saživimo sa tuđim problemom… to je be­splatna funkcija svačijeg života. Samo je treba koristiti. Ne ostavljati je u mraku.