in

ANDRIĆGRAD – PUTOVANJE KROZ VEKOVE

PIŠE: ANGELINA PETROVIĆ, SPISATELJICA
FOTOGRAFIJE: ANIMA MUNDI

Angelina PetrovićNad mutnom Drinom graktale su vrane. Starac je nemoćno klimao glavom. U sebi je video crnu prugu i os­ećao kako mu deli grudi na dva dela. Silno boli! Sve ono što je gradio, srušilo se u trenu. Nestalo…

Kada bih se zapitala zaš­to sam priču o Ivu Andriću i Višegradu započela detaljem iz romana „Na Drini ćuprija“, nametnuo bi se jedini mogući odgovor most – simbol večno­sti, pomirenja, lepote, ne­prolaznosti, duhovnosti, sim­bol čovečanstva i snage ljudske duše u svim njenim oblicima. Sve u životu je prelaz i šta je reka bez mosta? Ogoljena lep­otica, s gnušanjem odbačena od uvređenog ljubavnika. Šta je most bez reke? Gomila kamen­ja nabacana na smetlište zab­orava. Jedno bez drugog ne ide. Andrić je sačuvao srce drinske lepotice i prateći je vekovima u svom romanu zaslužio da se dobro zamislim nad svakim ispisanim redom.

Dok su neprijateljske bombe padale po Beogradu, pisao je o maloj varošici u Bos­ni, uveren da živ neće dočekati kraj rata. Možda bih u drugači­jim okolnostima potražila du­blju analizu onog što je tada zapisao, ali oštra jasna misao mi pokreće um i znam da samo čovek što u bliskoj budućno­sti očekuje smrt može tako duboko prodreti u srž ljudske psihe i ostaviti jedinu univer­zalnu istinu – da smo svi na svetu jednaki, bolujemo iste boli, radujemo se i volimo, pa­timo i u patnji gorimo, dok po jednom mostu gaze milioni stopala i ne mogu ga uprljati koliko može jedna reč mržnje. Most je ljubav. Gradimo „vezni­ke“ ljubavi i pokažimo onom sakrivenom u nama da imamo volje i snage da se odupremo silama zla.

Uverena sam da je neka­da davno jedan dečak u sebi poneo sećanje na mesto koje je osmatrao s prozora male sobe, dok se svetlost prelamala i po reci ostavljala duboke tragove uzdrhtalog detinjstva. Zavesa se pomerala kada god je stajao tik uz prozor i posmatrao most. Tada nije mogao ni naslutiti da će lepota njegove duše spasti čudesan mali svet i da će mnoge oči ostati uprte ka nebu kada budu izgovarale njegovo ime. Ne, nikako nije mogao znati. Detinjim očima viđen svet nije onaj koji sagledamo mnogo go­dina kasnije. Posmatrao je most i osetio želju da pređe na dru­gu obalu i upozna ljude sa one druge strane, zapamti im lica i u tišini toplog ognjišta podari im mesto u tek stasaloj svesti o postojanju. Zabeleži u sećan­ju svaki osmeh. Zavoleo je malu varoš na obali Drine. Odužila mu se večnošću. Mirne duše mogao je nastaviti da samuje i sačekuje nove zore.

Dok se beznađe taložilo na kamenitim obalama Drine, možda je Ivo brinuo o majci i njenoj sudbini, možda je u mis­lima tražio lik rano preminulog oca, ili u tetkinim gurabijama gušio jecaje iz srca? Nikada neću zasigurno saznati, ali ono u šta sam uverena jeste da je maštom prkosio vremenu, nes­vestan onoga što je nosio u sebi. Sticajem okolnosti u Višegradu je završio osnovnu školu i nikak­vo čudo nije bilo videti mršavog dečaka kako u časovima dokolice stoji pred izlogom prepunom kn­jiga. Kada se otisnuo u veliki svet, smogao je hrabrosti, poverio nam se i rekao da je čitao naslove knjiga, tužan, jer nije znao šta piše u njima. Znao je satima sta­jati tako zagledan u naslove, a u svom detinjem svetu zamišljao je junake i stvarao priče u ma­jušnoj glavi. Mnogo godina kas­nije zapisao je i Alihodžinu sud­binu, koji će kažnjavanje mosta doživeti kao kidanje sopstvenog tela i izdahnuće istog dana kada je srušen glavni stub mosta. Eto, dođosmo do pravog odgovora zašto sam priču o Andićgradu započela sećanjem na roman našeg nobelovca „Na drini ćupri­ja“.

Sigurna sam da je čove­kov život poput goblena – lepo je i šareno, iako se ubada nepre­kidno. Bol ne može da skrnavi lepotu stvorenu dušom. Bol je oplemenjuje, jer kako je rekao Ivo Andrić: „Što ne boli, to nije život, što ne prolazi, to nije sreća.“

Na Vidovdan, 28. juna 2012. godine otkriven je spome­nik Ivu Andriću u centralnom delu Andrićgrada ili Kamengrada – si­nonima za kulturu i umetnost. Višegrad, kasaba proslavljena perom našeg nobelovca, posta­la je bogatija za srce u srcu. Tako bih nazvala etno-selo izgrađeno na temelju suza, ljubavi, nes­reće, bola, radosti, sagrađenom na mestu gde su se rađale ljuba­vi, gde su se vodili ratovi, gde su otac i sin ginuli, gde su majke zakukale, gde su pale velike reči i zakletve. Šta bi Andrić rekao da danas vidi mesto odakle je maštom zaplovio ka večnosti? Verujem da bi se samo osmehn­uo, klimnuo glavom i ponovio da ljubav nikada nije tražila mnogo delâ, nasuprot mržnji koja ola­ko pređe na delo. Dodao bi da su između raznih vera jazovi toliko duboki i jedino mržnji uspeva da ih pređe. Znao je da nas pomi­ri i oplemeni. I dok se ponosno uzdiže njegovo kameno modro srce u srcu Kamengrada, sve oči uprte su ka nebu odakle padaju Andrićeve poruke. Ostavio ih je mnogo. Ostavio nam je sveti zadatak da sanjamo i maštamo uz najlepšu muziku. Jedino tako umet­nik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela trajne lepote i neprolaznog značaja. Umetnik uzima od života njegovo duboko značenje. Sve što u životu postoji kao lepota delo je čovekovih ruku i duha. Mostovi najbolje ilustruju Andriće­vo shvatanje trajnosti lepote. Kao što je funkcija umetnosti da čoveka potera iz samoće i uvede ga u nepredvidiv veličanstven svet ljudske zajednice, tako se i u Andrićevim rečima da u čoveku pos­toji zlo koje nipošto ne sme da zaplaši umetnika i odvede ga na put bez nade nalazi puni smisao života.

Umetnost postoji da poveže suprotne obale života. Umetnik je vesnik istine. „Na Drini ćuprija“ nije samo svedočenje o ćupriji, već bajka o mos­tu sa dušom koji živi i proživljava sve ono što se događa kasabi i njenim stanovnicima. Svaka sud­bina u romanu povezana je s mostom. Istorija je rekla svoje. Ipak, postoji razlika između istorijske i umetničke činjenice. Dok istorija kazuje, roman prikazuje. U romanu se istorijske činjenice pret­varaju u umetničke slike i tu nema mesta sumn­ji, ni dilemama. Ne postavlja se pitanje zašto se nešto dogodilo. Pisac traga za smislom rečenog, ostavlja poruku i daje hranu duši. Pisac ne umire nikada. Dokaz je mala varoš na obali Drine u ko­joj je posle nekoliko vekova procvetala umetnost. Višegrad je doživeo renesansu. Rođen je novi grad ‒ Andrićgrad. Ivo Andrić mu je i otac i majka.

ŠTA MISLITE?

100 Poena
Upvote Downvote

About Love

KAKO SMUĆKATI LJUBAV I RASPRŠITI JE OKO SEBE?