PIŠE: TIJANA TURUDIĆ BUKVIĆ, PSIHOTERAPEUT
Stvari se neće promeniti ako otputujemo, pobegnemo, odložimo. Stvari se neće promeniti ako se pretvaramo da problem ne postoji. Stvari se neće promeniti kada druge optužimo za sopstveni neuspeh. Ne, stvari se neće promeniti, jer se nismo mi promenili. Nismo promenili svoje stavove. Nismo promenili svoje ponašanje. Nismo promenili svoja očekivanja i navike.
Možda ovo zvuči razočaravajuće, ali je istina.
I ne treba nam da uzmemo još neku diplomu da bismo počeli verovati sebi, da bismo se pokrenuli ili da uradimo još nešto kako bismo prestali da pušimo, jedemo, trošimo vreme uzalud. Ne treba još nešto da se desi kako bismo prestali da čekamo druge da promene nešto. To nešto što čekamo da se desi je potrebno da uradimo sami mi.
Bezbroj puta sam čula: „Ne mogu ja to“, „Ne danas, sutra ću“, „Fali mi još nešto“. Znam da ste i vi čuli.
Ljudi smo i težimo da izbegnemo neprijatnost, nekada po svaku cenu, kako bismo doživeli nešto prijatno. Zbog čega smo skloni da odlažemo neprijatnije radnje, vodeći se mišlju da će neprijatnost proći i da ćemo te radnje izvršiti kada se budemo osećali prijatno? Kao da sebe zavaravamo da ćemo uspeti onda kada namestimo sve da bude dobro. Čekajući da se stvore idealne okolnosti, možemo propustiti mnogo. Možemo propustiti vlastiti život, vlastiti uspeh.
Za uspeh i aktivno učestvovanje u spostvenom životu je potrebno da sakupimo sve svoje strahove i da počnemo verovati sebi da možemo, da zaslužujemo, da smo vredni uspeha.
Odakle da počnemo je često pitanje osoba koje traže psihološku pomoć kada prepoznaju da se nalaze u problemu odlaganja, neuspeha. Neretko, tada se pojavljuje i zahtev za skrivenim magični receptom koji će nas spasiti. Istina je suprotna. Ne postoji recept koji će nam otkloniti prepreke na putu ka ostvarivanju nas. Ne postoji nešto što je izvan nas, a što može da reši taj unutrašnji osećaj koji nas odvaja od uspeha.
U stvari, ako bismo morali da koristimo termin recept, onda bismo mogli reći da se on krije u učenju emocionalnog upravljanja našim emocijama i našem ponašanju.
Što uspešnije upravljamo svojim emocijama, povećava se verovatnoća za uspešnošću naših akcija i smanjivanju prokastinacije. Naša spremnost za akciju ogleda se u preuzimanju odgovornosti za naša dela.
Samoodgovornost je ključ.
Onog momenta kada prestanemo da okrivljujemo svet, druge, roditelje, za stvari koje nam se dešavaju, tog momenta uzimamo svoj život u svoje ruke.
Nekada, ovo putovanje zna biti bolno, popločano brojnim strahovima koji na sve strane viču: „Nećeš uspeti“, „Nije do tebe“, „To mogu samo drugi“, „Nisi rođena za to“ i slično. Svi oni govore: „Odustani.“ Tada je važno da osvestimo sve te unutrašnje govore i da im se suprotstavimo.
Bilo bi dobro da se zapitamo: Ko ovo govori? Da li je to onaj čovek koji ne želi da bude to što jeste, ali ništa ne preduzima da to i promeni?! Šta se krije iza ovakve logike razmišljanja i ima li tu pomaka?
Svaki pomak od ovoga je dragocen.
Učenje emocionalnog upravljanja nosi sa sobom niz novih izazova. Takođe, nosi sa sobom važnu poruku koja glasni: „ Mi smo odgovorni za naša dela i svaka krivica nas vraća korak unazad!“ Mi biramo da li ćemo da se osećamo krivim ili ćemo, i pored sopstvene pogrešivosti, dignuti glavu i koračati napred.
Ukoliko želimo da preduzmemo akciju, potrebno je da jasno definišemo šta je to što želimo da postignemo, šta nam je potrebno od nas samih kako bismo to postigli, šta nam je potrebno od drugih.
