ОГЛЕДАЛО

ПИШЕ: ЈЕЛЕНА ЂЕРМАНОВИЋ

Светлости, доведи ме до речи, одраз мој не пуштај…

Када је угледао свој лик у кружном кретању воде, Нарцис сасвим извесно није осетио испрва задовољство и самоопијеност колико чуђење. Древни ритуал дионизијске свепрожетости човека с природом и светом прекинут је чином самоспознаје, која је морала митског човека зачудити пре него одушевити. Водом је још пливао прекинут уздах оног ко се нагиње, док је нарастала свест оног ко се огледа. Тренутак дивљења је кључна окосница приче о Нарцису и чини цивилизацијски почетак приче о таштини. Њене корене, међутим, крију и они рани човекови покушаји оспољења, у виду цртежа на зидовима, где поред предмета увек стоји и човек, ухваћен у објективизацији идеје о себи. То је вероватно и прво оспољење идеје о огледалу, настале пре углачаног камена, метала или стакла. Нарцис се заљубио, каже прича, у себе, а колективни етос санкционише овакав неочекивани продор индивидуалности и самодовољности дављењем, односно тренутним поништавањем онога што се супротставља идеји заједнице. Међутим, са Нарцисом није отишла идеја огледала. Она живи, трансформише се и испољава кроз читаву културу.

***

Огледало симболише одраз, свет обрнуте перспективе. Када Алиса ступа у тај свет, она открива теже доступне садржаје у свести, која више не сабира, не организује. Свака тачка углачане површине – сенка сенке. Тај свет наопачке ствар је гледаоца, стога није ни више ни мање лажан од уверења онога ко верује у правоверност сопственог ока. Лакановска теза каже да је појам одраза тренутак зачетка идентитета, декомпоновање јединственог света на сопство и другост, расипање бескрајне реке на рукавце и понорнице личности. Идентитет је неодвојив од вртлога воде у који заљубљени младић урања, он је аутоеротично добијање свести. Налажење личности, која се у антрополошком коду прочитала као егоизам. Нарцис је пронашао личност, и тако постао жртва, али и симбол принципа индивидуалног.

***

Луда ће увек рећи краљу истину и неће завршити обешена на тргу, док колективна свест рођена на агори зна да цар није го. Луда је варка огледала, краљ који се наопачке смеши. Није важно да ли истина пребива у одразу, већ то што је забављачки карактер ове необичне дворске улоге управо у неверици једног лудила, у дијалектици озбиљности и шале, у разградњи озбиљног света и конструкцији оног наопачке. Луда иде за Алисом, не питајући краља. Она исто трага за свешћу, претрчавајући нарцисову заљубљеност, не би ли стигла до цинизма.

***

Огледалце, огледалце моје… – химна лудила освешћености.

ФOTO: PIXABAY.COM