МОДА ШЕШИРА

ПИШЕ: АЛЕКСАНДРА ЈОВАНОВИЋ, ВИШИ КУСТОС ЕТНОЛОГ НАРОДНОГ МУЗЕЈА У ШАПЦУ
ФОТОГРАФИЈЕ: ИЗ ПРИВАТНЕ АРХИВЕ

Историја шешира је веома дуга. С тари су готово колико и људска врста. Припадници древних племена штитили су главу од хладноће и кише примитивним шубарама од животињског крзна, а да би се заклонили од врелих сунчевих зрака користили су „шешире“ начињене од сламе и лишћа.

Шешири су некада представљали много више од одевног предмета. Поред естетске и хигијенске функције, имали су улогу статусног симбола, били делови униформи. Кроз своју естетску функцију, постали су начин модног изражавања и обавезан део, како мушке, тако и женске грађанске одеће, у свим историјским периодима.

Током прве половине ХХ века, боравак у јавном простору је прописивао одређена правила „пристојности“ у одевању и понашању. Без шешира, израђеног од материјала који је у складу са годишњим добом, чији су облик и декорација условљени тренутном модом, нико, па ни деца, није излазио из куће. Било је незамисливо изаћи на улицу гологлав, пошто су модне конвенције налагале да дама не излази из куће без шешира на глави, јер би деловала разголићено и непотпуно одевена, док џентлмен није могао улицом да прође поред ње, а да свој шешир не скине у знак поздрава и дубоког поштовања.

Шапчанке са шеширима почетком ХХ века

Женску моду 20-их година ХХ века означио је „гарсон“ стил, чије су одлике биле кратко подшишана коса – фризура „бубикопфи клошшешир, који се носио навучен до обрва. Клош шешир (cloche – стаклено звоно за биљке) је дизајн Каролине Ребу, француске дизајнерке ХХ века. Тај чврсти шеширић, звонастог изгледа, високе калоте и уског обода, који је спреда могао да буде посувраћен, настао је из потребе да се уклопи у нову, издужену и равну, „дечачку“ силуету, модерне жене. Украшавао се на различите начине, детаљима одувек заступљеним на шеширима: иглама, тракама, плисираним додацима, перјем.

Модиска радионица у Шапцу почетком ХХ века

За разлику од 20-их, када је владао један тип шешира, 30-их година ХХ века су шешири постали разноврснији, са детаљима мењаним из сезоне у сезону, а поједини облици шешира су ношени више година. У моди су били шешири који су откривали чело, са проширеним ободом позади и са стране, који су покривали врат и уши, мали „нахерени“ шеширићи, „Еnvogue“ мале, плитке токе које су покривале теме главе, капе од драпираних меканих тканина, беретке, шешири већих димензија, са плитком калотом богато украшеном перјем, цветићима од филца, различитим рогљастим испупчењима, мали шешири који покривају чело и око, токе које су добиле изглед феса, „мушки“ и „ловачки“ шешири, раскошни турбани, шешири са наглашеним предњим делом обода, разне дијадеме. Лети су били обавезни шешири са великим ободом од чипкасто плетене сламе са детаљима у виду вештачких цветова, перја или украсних штепова, као и морнарска капа са лепршавим тракама.

У Паризу је израда шешира постала више од заната и стекла статус уметности за шта је најзаслужнија биле Каролина Ребу. Током 20-их и 30-их година ХХ века, у свету је радио велики број модискиња, чији су шешири по дизајну и савршенству израде били више од аксесоара високе моде, као и познати модни креатори који су дизајнирали и шешире – Коко Шанел и Елза Скјапарели. Први велики успех Коко Шанел у свету моде било је управо креирање шешира. Она је дизајнирала елегантне шешире са малим ободима, који су и данас прихватљиви. Елза Скајпарели је остала запамћена као авангардна дизајнерка. Своју машту исказивала је посебно у изради шешира, које је правила и од пресованих новина, чак и у облику ципеле…

Успомена из IV разреда шабачке гимназије на први дан Ускрса 8/IV-1934.

Израдом женских шешира бавиле су се модискиње – машамоде. Делатност машамода је подразумевала и израду украса за женску главу и других модних детаља: крагни, трака, машни, вештачког цвећа и украса за хаљине. Прва модискиња „од заната“ у Кнежевини Србији била је Новосађанка Персида Милошевић, која је од 1848. године у Београду имала салон за израду женских свилених и сламнатих шешира „по бечком укусу“. Модискиње су се, према природи своје делатности, налазиле на граници између заната и трговине. Женски шешири су се увозили, па су се наше машамоде углавном бавиле продајом увозних, потпуно опремљених шешира, а у својим радионицама су само поправљале и прерађивале старе шешире. После промене царинске тарифе, почетком ХХ века, модискиње су почеле да увозе и калупе и прибор за њихову израду, и израђују копије шешира из светских модних журнала. У периоду између два светска рата, у Шапцу је радило девет модискиња. Свака власница модиске радње имала је неколико ученица, које је уводила у посао, па се 30-их година јавила генерација девојчица које су у шабачком Удружењу занатлија полагале калфенски испит и стекле звање модиске помоћнице.

Шабачки гласник, 1926. године

После Првог светског рата, обавезан део ђачке униформе су биле ђачке капе, качкети за ученике и „беретке“ за ученице, са месинганом значком, на којима је разред представљан римским, а број одељења арапским бројем. Ученице нису волеле ове капе-качкете, јер су им криле и квариле косу и фризуру, па су биле срећне кад су качкети замењени „береткама“. Тридесетих година је у моду код девојака и девојчица ушло ношење капе на глави накриво, тако да је једно уво и један део главе покривено, а друго уво и део главе слободно. У тексту Накривљено капче“ (Шабачки гласник, 1934. године), скреће се пажња да је то „мода и са здравствене и са моралне стране шкодљива. Са здравствене стране оном покривеном уву шкоди, јер се могу створити разне компликације, а онај део главе што није покривен може врло лако озебсти, навући реуматизам, а онда ето главобоље. Са моралне стране, то на све друго личи, само не на скромност једне девојке и девојчице.“ Родитељима и школским управама се скретала пажња да у интересу здравља својој деци забране овакво ношење капа, а „нарочито је то дужна управа женске занатске школе, која не спрема помодарке, но озбиљне девојке и домаћице.“

На улицама Шапца

Израдом мушких и дечјих шешира од различитог материјала, у различитим облицима, условљеним модним трендовима, и поправком старих, бавиле су се шеширџије. Шеширџијски занат je у Србији заснован средином ХIХ века, када је у Београду извесни господин Мирковић започео производњу шешира. Шешири су рађени ручно од зечије длаке и вуне, и занат је добро „стајао“ до 1885. године, када је почeла да се осећа јака конкуренција машински израђених шешира. Мајстори шеширџијског заната су се тешко могли одржати, било их је све мање, док је увоз мушких шешира растао. И оно мало преосталих шеширџија, углавном се бавило чишћењем, пеглањем и преправком старих шешира.

У Шапцу је између два светска рата радио шеширџија Милорад Ристић, који је у својој радњи продавао готове и израђивао од филца, велура и сламе, мушке и женске шешире. Вршио је преправке и чишћење, пеглање и фарбање свих врста шешира.

Ентеријер модиске радње Милице Јефтић, тридесетих година ХХ века

Избијањем Другог светског рата, затворен је велики број занатских радњи. Крај Другог светског рата је донео корените промене у југословенском друштву. Занатство је почело нагло да нестаје због појаве државних индустријских предузећа и индустријских производа. Промене су се одразиле и на модни систем, а шешири, као једно од обележја предратног грађанског друштва, готово ишчезавају из употребе. На глави се носе капе, качкети, беретке, не више као модни детаљ, већ као одевни предмет којим се штити глава.

Прве послератне године су у Шапцу значиле и крај бављења модиским занатом. Пошто је производња покривала за главу после Другог светског рата прешла из занатске у индустријску производњу, уместо предратних модискиња и помодних трговина, Шапчане је шеширима и капама снабдевала трговинска радња «Бегеј». Ручно рађени шешири су се могли купити у радњи шеширџије Матије Радоша. Због драстично смањеног обима посла, радња је затворена 2006. године, а део Матијиног шеширџијског алата откупио је београдски шеширџија Горан Милошевић. Један део алата је нашао своје место у Народном музеју у Шапцу да сведочи о времену у ком је Шабац имао свог шеширџију.

Матија и Лука Радош у својој шеширџијској радионици